АЛЕКСАНДАР МРДАК ''ДУХУ СЛОБОДЕ-МИОДРАГУ ВУКОВИЋУ -ВУКАСУ'' 

ДУХУ СЛОБОДЕ-МИОДРАГУ ВУКОВИЋУ -ВУКАСУ 

Одзвањао је кас, свих наших битака. У звонима чули смо глас, наших предака. Проламао се брдима и морем, звук неуморних корака.

Корачали су живи са свијећом у рукама, освјетљавајући земаљске стазе, уснилим горостасима, који не ишчекаху да сване, већ се пред зору узнесоше небесима.

Уморни од земље којом су ходали, земље из које се уздигоше да поносно корачају црногорским брдима, склопише несаломљиви дух слободе, дарајући га наследницима, који младошћу својом у борбу тек закорачише.

У сваки пламен свијеће спознасмо дух непокорних сабораца, па охрабрени њиховим присуством, пустисмо глас из грла; Готов је, нека се чује до небеса!

На сваку помисао да нећемо успјети, да ће се крвца пролити у одбрани наших светиња, вјетрови би се побили, а наши уснили саборци прегасили наше свијеће, са пријекором и поруком; упали свијећу и вјеруј, невјери нема мјеста у литији!

Корачао је са нама, мио и драг дух вука који се пред само свитање представио царству небеском. Вјероватно љут на себе, мене, на нас, што дуго у мјесту тапкасмо, али и поносан што име своје остави на земљи, да га помињемо у борби и молитви. Вукас.

Два стара друга, па кума, два неуморна борца, од којих млађи живи на небесима, а старији пркосно земљом хода, дубоко и са сузама, поклонише се и захвалише Богу и прецима.

Мало је оних, који га се, дубоко уздишући не сјетише, не поменуше, минутом ћутања и уздигнутом чашом не поздравише! Њега и све оне, непокорне, небесима вазнешене крви наше, који су нам по божијем допуштању освјетљавали стазе.

Немамо право на повлчање. Пред нама су бројне битке, побједе и порази, пред нама је давно добијени рат жртвом наших предака. Будимо и ми непокорни, али часни, Цркви и Богу предани.

Корачајмо неусрташиво, добро познатим и утабаним стазама. Мапу су нам преци оставили.

Вазнесимо часни крст, још једном славно, високо, до небеса.

И нека се чује!

(С поштовањем и у сјећање на Миодрага Вукаса Вуковића, непокорног борца за слободу.)

Миодраг Вуковић, је рођен 22. априла 1958. у Штитарици од оца Љуба и мајке Зорке,дјевојачко Пејовић. Основно школовање је завршио у родној Штитарици и Мојковцу, гдје је завршио и гимназију. На Природно – математичком факултету у Београду, одсјек за географију, дипломирао је 1985. Од 1988. до изненадне смрти, био је професор географије у Гимназији у Мојковцу.

Приликом увођења висестраначког система у Црној Гори, Миодраг је приступио Народној странци, у којој је био члан Главног одбора, до раскола у тој странци. Послије тога приступио је Српској народној странци (касније: Нова српска демократија), гдје је, од 1998. па све до своје смрти, био предсједник Општинског одбора у Мојковцу, као и члан Главног одбора.

У периоду од 1999. до 2003. био је потпресједник Општине Мојковац, а у три мандата био је и одборник у Скупиштини општине Мојковац.

Године 2005. изабран је за члана Савјета Епархије Будимљанско – никшићке. Био је цлан Одбора за изградњу Храма Христовог Роздества у Мојковцу, а, такође као члан Одбора, активно учестовао на обнови храма Св. Архангела Михаила у Штитарици. Као професор и колега био је омиљен и поштован, и није пропустао ниједну прилику да се посвети својим ђацима и са њима проведе вријеме, у школи и ван ње – на бројним дружењима и екскуризијама.

Био је велики радник и прегалац, а његови воћњаци и баште примјер како се обрађује имање и одржава тешко стечена очевина.

За Миодрага кажу да је био вјечни бријег охрабрења у животним ковитлацима, са најтананије израженим и пречишћеним моралним атрибутима, као апсолутним регулатором његовог битисања. Те моралне обзире није заборављао све до тренутка када је груба судбина на његова рамена спустила своју тешку руку И његову душу предала небесима. Равног и непоткупљивог погледа, о људима и догађајима свједочио је јединственом и љековитом ријечју, а понекад заслуженом острином.

Себи својственом снагом и умношћу тежио је истини, доказујући да је она темељ сваког људског дијела. Презирао је подозрење, дискриминацију, сиканирање и насиље, а и оне које никада није дотакао ниједан облик врлине. Човјек од части и угледа који је своју племенитост и непоколебљиво достојанство уписао у неопозиво и вјечно власништво, остављајући на тај начин траг свог присуства на изовору најузвишенијих људских обзира и норми, чиме његова породица може бити поносна.

Миодраг Вуковић се упокојио 20. септембра 2014. године. Сахрањен је у Штитарици, на гробљу поред цркве Св. Архангела Михаила.

Иза себе је оставио супругу Славојку, синове Српка и Душана, кћерку Катарину, унуке Иву, Милу и Дуњу.

Прилог написао Александар Мрдак из Мојковца